Generacije s’ kraja 60-tih pamte ga kao vunderkinda iz Gimnazije, čiji su godišnji izveštaji, a naročito one strane koje sumiraju pobednike sa raznih takmičenja, prepune njegovog imena i prezimena. Početkom 90-tih sećamo ga se sa javnih emisija radio «FAK-a» kod Krsta. Oni koji su odlazili u SKC na književne večeri, govorili su o mladom «čupavom» filosofu i pesniku, kao čoveku koji se izdvaja od drugih, a oni koji su čitali kritike neke nove knjige, prepisivali su u svoje beležnice ono što bi on napisao o tom delu.
Ono što je sam Saša Milenić napisao o knjizi Nenada Krge „DAMARI STVARNOG“, umnogome postavljaju algoritam njegovog kasnijeg političkog delovanja, a napisao je: «U osnovi, DAMARI STVARNOG predstavljaju svojevrstan literarni mozaik u kojem svaki fragment nosi istu poruku kao i složena celina. Otuda se ovi fragmenti ne uklapaju već multipliciraju, čime se sugestivno pojačava njihovo estetsko dejstvo. A ono je usmereno ka uvidu da stvarnost, taj najširi okvir za bilo koju tematizaciju i jedini osnov opstajanja, nije nešto dovršeno i dato, svakodnevno i obično, čemu se samo valja prilagodit”.
Krajem 90-tih u SPO ga dovodi sad već pokojni profesor Joca Miletić, gde ubrzo postaje predsednik gradske organizacije ove stranke.Članovi GO kojim je on predsedavao, mogli su komotno plaćati sastanke kao časove iz političke filosofije i opšte političke kulture. Blagom retorikom očinski je hrabrio ljude koji su ostali bez posla, kao Če Gevara je bodrio omladince na otpor DOS-ovskom režimu, pun razumevanja slušao bi seljaka satima o njegovim problemima. Novinari su imali tremu kad bi razgovarali s njim uživo, više puta su zapisali da je “najperspektivniji političar južno od Save i Dunava”. Ostatak Srbije ga nikad nije video u tim njegovim blistavim opozicionim godinama, nikad nije otišao ni na jedan centralni medij.
Frontmen “ Šumadijske inicijative” odavno se opredelio da multiciplira svoj fragment, a ne da ga uklapa sa ostalima u celinu. Strpljivo i reklo bi se ponizno je kroz delovanje u političkim strankama gradeći svoj brend, čekao na početak ispunjenja svog sna. I dočekao je, kada je talas čiji je on idejni tvorac “Svi na ovu stranu” pobedio u Kragujevcu.
Zbunjen je bio Vojislav Koštunica kad je Milenić na obeležavanju dana državnosti u Kragujevcu poručio: “Okupili smo se ispred Augustincicevog spomenika koji simbolizuje istorijski doprinos ovog grada i Šumadije, kao regije, u stvaranju temelja srpske države u ustanickim, oslobodilackim i revolucionarnim vremenima. U Kragujevcu je održana i Skupština na kojoj je 1835. godine donet prvi moderan ustav srpske države – Sretenjski ustav koji je po svojoj liberalnosti, emancipovanosti i vrednosnim dometima vec tada smatran jednim od najnaprednijih ustava Evrope. Lokalna samouprava u Kragujevcu je obavezna da potencira dopinos ovog grada i njegovog zavičajnog okruženja u stvaranju srpske države“.Došlo je vreme, rekao je Milenic, da se Srbija vrati sebi i u svoju kuću, a grad Kragujevac je ponosan što ima ključeve od te kuće i iskustvo ovog grada stavljamo na raspolaganje državi i svom našem rodu”.
A onda je izabran za zamenika gradonačelnika, dakle prvog operativca grada. Od celog svog političkog bića koje sadrži realni i imaginarni deo, nevoljno mora da obavlja poslove državnog činovnika. Predsedava Gradskim većem i usvaja izveštaje stručnih službi Skupštine, čiji sadržaj ne razume, niti se trudi da ga razume, osim naravno onih iz prosvete i kulture. Nespojivo sa njegovom pojavom ide otvaranje rizlom podasutog puta u Grbicama ili fekalne kanalizacije u Beloševcu, uz koju reč prigode sa ovih mesta, upućenu sugrađanima kao objavu, kako se kreči kuća čije ključeve ima. U odsustvu Veroljuba Stevanovića neko od junaka iz sadašnje vlasti bi sa Sašom mogao da igra “tajvansku kanastu”.(Sećate li se filma gde mladi arhitekta potpisuje izmene projekta).
Opozicija dugo nije mogla da nađe način, a ni razloge da ga napada, ali vremenom daje ih on sam. U početku nije prihvatao vokabular palanke u javnom ophođenju i nije na uvrede odgovarao uvredama. Ali, jednom prilikom, delovanje svojih dojučerašnjih saboraca i prijatelja nazvao je “puko dnevnopolitičko halakanje političkog bašibozluka”.
Ko prati fudbal, znaće šta je autentična “desetka”, to je najtalentovaniji i najbolji igrač, koji gradi igru, daje joj šarm i ton i čini najlepše poteze, zbog kojih publika i dolazi na stadione, to je bio Saša Milenić za vreme svog opozicionog delovanja. A onda je u vlasti prekomandovan na poziciju prednjeg centarhalfa, štopera, čistača, kako se to fudbalski kaže i on igra kao profesionalac i na toj poziciji, iako mu ne leži, kvari igru protivnika i čeka da ponovo obuče svoju “desetku”, ili možda želi da postane “broj 1”. Njegov filozofski nastup, običnom čoveku često nerazmljiv, biće mu i najveća prepreka da to ostvari.
Dok je Stevanović tu i Milenić će biti zaštićen od “svojih”, ali jednog dana će morati da preuzme klupu i preuzme njegovo političko nasleđe. Do tada će ili izučiti zanat menadžera ili će se vratiti za gimnazijsku katedru.
Na aktuelnoj kragujevačkoj političkoj sceni, Saša Milenić je totalno drugačiji od drugih.
Milan Miletić
Zaboravili ste, slučajno ili namerno, da je Milenić bio i član DSS-a, istog onog DSS-a kome je predsedavao Gvozden Jovanović. Trudi se Milenić da izbriše taj period iz svoje prošlosti. Ali ima nas i koji pamte.
Milenić je zlo kragujevačke političke scene.
Milenić je tu dok je Verko na vlasti. Kad Verka ne bude više nema ni Milenića.
Očigledno autor više ne prati redovno fudbalske dogadjaje. Danas više nema one stare „desetke“. Danas, kada su brojevi izmešani, igru kreiraju i oni sa brojem 22 ili brojem 31 i slično. Danas više ne smete da se oslonite samo na jednog koji misli u igri, a da ostali čekaju. Tu filozofiju igre gajimo još samo mi i došli smo gde nam je i mesto.Pixi je odavno prestao da pika fudbal.
Tako je i u politici. Ako imate, kako vi rekoste jednog koji gradi ( a i tu možemo da se sporimo) onda ste osudjeni na propast. Jer i da je zaista takva veličina, Milenić nije toliki genije da popravi ono što zabrljaju u samoj skupštini šef njegove koalicione grupe Jeftović ili stručnjaci oko gradonačelnika poput Vasiljevića, Baje ( ali ne malog Knindže), arhitekte Popovića i drugara. A često je i sam Milenić toliko loš u igri da imate priliku da gledate i njegove evro autogolove.
Milenić je neko, ako koristimo fudbalsku terminologiju, ko nema blage veze. Često u driblanju predribla i samog sebe. U igri se toliko zanese da i onima koji bi da mu aplaudiraju, zamota i ono malo misli i ne znaju jesu li pošli ili su došli.
Milenić je sigurno zalutao u politiku i čini mi se da bi dao sve da se što pre vrati za katedru.
Ali moram i da naglasim da je autorovo poredjenje sa likom iz filma „Tajvanska kanasta“ na mestu. Imam utisak da je zaista Milenić poput onoga koji prodaje mrdalice. Ali mi se čini i da bi scena iz istoimenog filma sa ulaskom u igru, po kome i film nosi naziv, mogao da bude preciznije poredjenje za našeg glavnog junaka. Čini mi se da je Milenić u želji da zaseni veće igrače u skupštini grada ( čitaj Vlatka, A.Radosavljevića, D.Radosavljevića, Gvozdena…) i da ih fascinira svojim sposobnostima, počeo da kao šatro pogadja sve sa čime oni raspolažu u rukama.
Ne sluteći da glavni igrači od njega prave magarca. Kako ono beše, popokatepetl. Neverovatno.
Ne želeći da ulazim u to u kojoj meri se zamenik gradonačelnika razume u izvorne, poverene i od građana očekivane nadležnosti lokalne samouprave i poslove svake od uprava Grada (kao da se iko u to u potpunosti razume),moraću da konstatujem da ga čujem kako govori o mnogim temama, a sigurna sam da govori samo ono što zna. Kako sam imala tu sreću da budem učenik profesora Milenića, a sada i zadovoljstvo da isti bude zamenik gradonačelnika mog grada, vlasna sam da kažem da je na izuzetan način obavljao svoj posao, kao i da savesno, odgovorno i predano, kao političar zaista posvećen svom gradu, sada obavlja svoju dužnost, sa jednako pažljivom pristupu svakom problemu kao što je nekada imao strpljenja za učenička pitanja i da je jednako sposoban za najbolje u poslovima kojima se bavi. Otuda ne vidim čemu čuđenje njegovom prisustvu na otvaranju nasutog puta u selu, niti kakvom drugom sličnom događaju, on savesno obavlja dužnost zamenika gradonačelnika i to je za svaku pohvalu. Osim ako se gospodin Milenić ne doživljava kao ličnost kojoj je ispod časti da se bavi problemima prigrada i pojavi na seoskom putu, što je problem onih koji tako misle, a još samo jedan dokaz njegovih kvaliteta.
Slatko sam se nasmejao na kometar koji sam ovde pročitao, a vezan za film „Tajvanska kanasta“. Setih se, kao iznenadjenog lica Bore Todorovića kada konstatuje kako glavni junak sa daljine od sto metara pogadja u kojoj ruci Bora drži palidrvce. Ne sluti glavni lik da je zaista predmet smeha.
I zaista je Milenić često takav. Nije ovde problem da li on ide po selima i da li treba da ide? Naš grad i Skupštinske poslove čine i takvi dogadjaji.Razumem i simpatije pojedinaca prema njemu, podsećajući se vremena kada im je bio profesor. Ali jedno da se razumemo. Takva vremena često opisujete kao lepa i draga, a profesore, ma kakvi oni bili, čuvate kao prijatne likove. Medjutim, ovde je reč o čoveku koji je često umeo da pokaže i svoje najružnije lice. Ne ustručava se Milenić i da uvredi, čini to upravo onako vratolomno kako ume, ali ništa manje otrovnije nego što bi bilo direktno vredjanje. Svoj profesorski lik koji je želeo da sačuva, pogazio je takvim ispadima. „Ovo nije onaj Milenić“ često sam slušao upravo od njegovih bivših djaka.
Ni sa tom konstatacijom se ne slažem.On je zapravo uvek bio takav. Ne može se njegov sadašnji lik braniti konstatacijom da je se ulaskom u politiku prozlio. Milenić samo nije bio u mogućnosti da široj javnosti prikaže i taj svoj deo ličnosti. Da prikaže sebe kao zlog, drskog i osvetnički raspoloženog čoveka. Sa tim osobinama se ljudi radjaju. Milenić je upravo takav. Ali silaskom Veroljuba Stevanovića sa vlasti i Saša Milenić će otići sa njim. Nije Milenić neko ko će duže opstati i čiji će se film više puta reprizirati.
Sviđalo se to nekima ili ne, Saša Milenić je ipak atipična i originalna pojava na kragujevačkoj političkoj sceni. Nešto novo… Da li i dobro? Teško je reći. U priči u kojoj se gradacija kreće od zla ka gorem, teško je to i biti. Svestrani i ambiciozni profesor filozofije našao se u okruženju dnevnopolitičkih, često prizemnih i »prekoplotaških« polemika i rasprava Sam je zagazio u mutnu i često prljavu političku reku, pa hteo ne hteo mora da pliva. Makar do druge obale. Ponet nekim višim idealima ili ličnim ambicijama, nije odoleo »zoon politikonu« u sebi. Malo mu je izgleda bilo da bude »profesor sa katalogoma samo«… Tako se i on našao u lokalnom loncu.
Da li mu je ta priča uopšte trebala? Tu dilemu, sopstvenim promišljanjem, moraće ipak sam da razreši. Utisak sa strane je – pre ne, nego da…
Comment by Cicko
Čini mi se da ovoj analizi, mada se uopšte ne slažem da je u pitanju analiza, nedostaje malo što bi mi novinari rekli „mesa“ – dakle opažanja i činjenica kako zamenik gradonačelnika obavlja svoje dužnosti. I šta primera radi izgovori na sednicama Gradskog veća. Jednom prilikom je rekao da se stanovnici bivše SFRJ, posebno Bosne osećaju kao žrtve silovanja – ni žrtva silovanja ne zna šta ju je snašlo!
A tek njegov nejasan nazovi dositejevski jezik koji s jedne strane asocira da živi u XVIII, a ne u XXI veku, odnosno s druge strane govori da je pod znakom pitanja njegova intelektualnost to jest obrazovanje – hoću reći obrazovan čovek prilagodi svoj govor običnom čoveku, svakome koga sluša.
Da je više Milenića u srpskoj politici „kritizeri“ bi verovatno bili zauzeti… Mnogo je slobodnog vremena u Srbiji danas, a od dosade gore boljke nema.
Ako za trenutak ostavimo po strani prošlost… koliko vidim gospodin Milenić (za razliku od „filozofa“ sa dugim pamćenjem) RADI i to puno… Hajde da odatle počnemo…
Prvo rad pa onda filozofija!
E baš bi voleo da čujem šta radi Milenić? Ja ga se sećam kao nekoga ko je napravio štetu u školu „Sveti Sava“ sa sprečavanjem izbora Školskog odbora. Tada je izazvao štrajk zaposlenih. Ako se i šteta koju čini računa u rad onda ništa. To je samo jedan primer.
Neka me neko podseti šta je to uradio Milenić po čemu će ostati upamćen? Šta je to ostalo iza Milenića? Ništa.
Ponavljam, Milenić je zlo kragujevačke političke scene.
Milenić je tu dok je Verko na vlasti. Kad Verka ne bude više nema ni Milenića.
Puna podrska zameniku gradonacelnika,i zelim mu proboj na nacionalne TV stanice. Steta je da ovaj biser Kragujevacke politicke scene ostane samo u lokalnim okvirima. Jos jednom puna podrska buducem 1. coveku Grada a zelim mu da i dalje napreduje, jer to i zasluzuje!
Bojan je u pravu malo je tako inteligentnih ljudi kao sto je gospodin Milenic. SALE-NACIONALE